Nakon
doživjenog adrenalinskog šoka, Eštonovica se pribrala misleći kako da kaže Mili
nešto ća on sigurno neće razumit. Konta ona kako su aerodromi i autoputevi
stvar tehnike, a novokomponirane kovanice evropskog duha nešto krajnje uzvišeno
što, u svakom slučaju, ne ulazi u glave našin tamnovilajetskim primitivcima.
Znaš, veli ona Mili, tvoja ideja o ispravjanju nepravdi koje Sud i Tužilaštvo
BiH čine srpskom narodu je ispravna, ali se to ne može tako prezentirat prostim
ričima
Piše: Emil Vlajki
Judi izvana misle da smo mi glupi
idioti, da niti ća znamo, niti razumimo, niti imamo, a posebno potcinjuju naše
prosvićene apsolutiste. Tako nam je pri nikog vrimena doletila iz Brisela
izvjesna ledi baronesa fon Ešton, mačka i po, ako ćemo lagat. Doletila otamo i
sletila ravno na onih pet kilometara izu
zetno jeftinog laktaškog autoputa
građenog 11 godina, ća je bilo skoro jednako dugo ka i gradnja Skadra na
Bojani. To joj je bija pravi, pozitivni šok. Veli ona kasnije Mili kako nije
mislila da je ova zemja toliko napridna. A Mile se zagonetno osmihnija i doda
kako ona još ništa nije vidila. Zamisli, veli on njoj, da je ovaj naš boji
entitet pun najmodernijih aerodroma i cesta kojih nema ni u Mličnoj stazi. Ali
ti sigurno nimaš vrimena da to zamišjaš, pa ću ti sve to dočarat neki drugi
put. Uslidija je, kako su TV kamere zabilježile, nježan stisak oko ramena,
ositili su njihova uzdrhtala srca i znali su da ih dužnost zove da unapride
historiju pravnog sistema multijebene Bosne i Hercegovine. Ono ća nisu
primitili, to je da su se iza jednog drveta bila sakrila dva principijelna
opozicionara Mladen i Dragan, skupa sa Inckom i Mihajlicom, koji su crkli od
muke i jubomore kad su vidili kako Brisel, predgrađe Vašingtona, u obliku Vile
Ravijole fon Ešton prilazi nasmišeno Mili. Prava pravcata kapitulacija
međunarodne zajednice.
Nakon doživjenog adrenalinskog
šoka, Eštonovica se pribrala misleći kako da kaže Mili nešto ća on sigurno neće
razumit. Konta ona kako su aerodromi i autoputevi stvar tehnike, a
novokomponirane kovanice evropskog duha nešto krajnje uzvišeno što, u svakom
slučaju, ne ulazi u glave našin tamnovilajetskim primitivcima. Znaš, veli ona
Mili, tvoja ideja o ispravjanju nepravdi koje Sud i Tužilaštvo BiH čine srpskom
narodu je ispravna, ali se to ne može tako prezentirat prostim ričima. Nije to
košarkaška utakmica di možeš s malo muskulaturnog inžinjeringa ubidit suca da
ne dosuđuje lične griške tvojoj ekipi. Ti moraš odsad mislit na evropski način,
puno suptilnije i demokratskije. A Mile, čuveni mačo emotivac, sav se raznižija
i misli se kako ona nije samo lipa nego i pametna i kako je triba u svemu
slušat. A, gospe ti, svako bi na njegovom mistu jednako reagira. Dakle, nastavi
ona, mi moramo razmišjat o ciloj BiH. Tu ste, dakle, s jedne bande, vi Srbi i,
s druge bande Bošnjaci, žrtve vašeg genocidnog ponašanja. Čula san da ima i
nekih trećih, neki kroatiše pipl, ali njih je konstitutivno malo, pa se nećemo
oko toga zadržavat. Sve u svemu, nastavja ona, predlažem najnoviju novinu novog
novcatog evropskog demokratskog duha. I to bez bombi, embarga i pritisaka, samo
karota bez batine na drugom kraju štapa. Mile se sav ukipija očekujući njene
čarobne riči. A ona, svisna historijskog momenta, malo je zastala i napokon
guknula: „Predlažem strukturalni dijalog“!
Mile je zasta ushićen, a i čitava
njegova svita, sve sami vrsni pravnici, ekonomisti, ministri i savitnici bez
ijednog šarlatana. Svi su oni mislili da je beskonačno pregovaranje bez tendera
sa financijski sumnjivim firmama za izgradnju autoputeva njihov vrhunski domet,
ali sad su se uvirili da ih je neko prevaziša. Svatili su da im Eštonova pruža
priliku da uđu u procese dugotrajno nesagledive evropske budućnosti koja od sada
nije više utopija, jer će se u narednom milenijumu sasvim sigurno realizirat.
Mile je, ka pravi šef, prvi reagira. Sa suzama u očima javno je reka kako se
osića bidno, jer je predlaga narodu nekakav referendum koji se ne može ni u
čemu komparirat sa ovim ća je sada čuja. I onda je da naslutit historijsku
činjenicu o tome kako je referendum o antisrpskom pravosuđu i tužilaštvu,
naravno ne definitivno, ali za relativno dugo, dugo vrimena aut, napoje, kaput,
fertih, finito, njet.
Dobro je, pomislija je Mile, ća
me onaj Čović lipo zeznija kada san predlaga referendum o pravosuđu. Da je on
onda uradija sličnu stvar na onom svom jebenom Hrvatskom narodnom saboru, da je
bija pridložija referendum o autonomiji Hrvata, onda nam ovi furešti, stranci
koji su nas porobili sa, moglo bi se reći, bošnjačkim Inckom na čelu ne bi
onako pritili sminama, stavjanjem funkcionera na crnu listu, zaleđivanjem
njihove imovine i slično, pa bi onaj referendum bija održan. Platformaši bi
bili sređeni, cila zemja bi odahnula, a naoružane vehabije koje misle djelovat
u Središnjoj Bosni protiv Hrvata, kako bi tamo napravile etnički čistu
teritoriju, ne bi imale šta radit, pa bi se preselile u Avganistan, Pakistan
ili Siriju. Ali, onda bi se desila neizreciva tragedija, jer Evropa, u obliku
ledi baronese fon Ešton, ne bi nikad njemu došla na noge. Sve u svem, mudro je
pomislija Mile: „Strukturalni dijalog, kako to gordo i inteligentno zvuči“, pa
čak i onda kada bi bilo normalnije da se kaže „strukturni“, recimo ka
„kulturni“. Uostalom, svejedno je, jer sve skupa ima veze s pametnim i učenim
stvarima ka ća su strukturalizam, filozofija i sociologija. Ovi pojmovi se kroz
politiku, umisto radnih mista, uvode u široke i pomalo gladne narodne mase koje
se uče da besperspektivnost prihvate ka pravi, pravcati progres, pa da tako
umisto kruva jedu duhovne kolače. I zaklea se on da će na tom
strukturalnom dijalogu, koji je toliko oduševija Bošnjake i Amere,
inzistirat bez obzira na to koliko to bude dugo trajalo. Četiri, pet godina,
nema veze, barem neće nikom bit dosadno, a mediji će imat cilo vrime o nečem
pisat. Pa ako bude trajalo i tijekom njegovih pet sljedećih predsjedničkih
mandata, i to će hrabro i stoički izdržat.
